Kopam po sebi za što vredi,
Da razgrnem što nam sledi,
Nebo gleto spusti drevno,
Na reljefni mrak, na revno.

K’o izdubljena stara maslina,
Sva beše kao što bio sam ja,
Crno sve čini se na poleđini,
Ne zna se kako završićemo mi.

Dobro boluj, u međuvremenu,
Dok klešu se dani u plamenu,
Strah saznaće šta beše snaga,
Najfurioznija je pamet blaga.

Činio se bez razloga za strah,
Onda potpuni doživeo krah,
Dok u mene predaleko seže,
Steže, nisam koji od tog beže.

Za spajanje treba tu vremena,
Podstiče na vatru iz kremena,
Cvet niče iz kamenog semena,
Metamorfoza izvire iz temena.

Naša pokajanja još tu traju,
Pravila ponosa teško se predaju,
Što znaju stiže samo do pola,
Ostaje šta beše, pre tog bola.

‘Indiferentan’ glas oglasi se,
Odmota što savijeno zamota se,
Iz neke istine koja tu sad umire,
Istina koja živi van mene izvire.

Dok san menjam za tuđ dan,
Tako neosetno menja se plan,
Dok čekao da taj život mine,
Postao deo njihove paučine.

Moja duša je k’o reljef sveta,
Ponešena, puštena, sveta i ukleta,
U tim sezonama prolaznosti,
Nisam pronašao samo kosti.
...

Poseban, u trenu, nad trenom,
Milioni života u tom jednom,
U suzu zamuti se, taj život slan,
Neki u meni stvaran beše stran.

Svakom’ više ne pripadam,
Satkano u noć odneo je dan.
Bez refrena, u neponovljivo sazdan,
Za plan, prekoračio sam bezdan.

Kako je divna, suza shvati,
Nespremnom bez reči se obrati,
Pripada srcu, lepši su ti tužni,
Bili su više nego srećni i ružni.

Kopam po sebi za što vredi,
Da razgrnem što nam sledi,
Nebo gleto spusti drevno,
Na reljefni mrak, na revno.

K’o izdubljena stara maslina,
Sva beše kao što bio sam ja,
Crno sve čini se na poleđini,
Ne zna se kako završićemo mi.

Znam, izbor svaki posledicu nosi,
Koji tvojoj prolaznosti ne prkosi,
Ali ne preteruj, nisam tuđa želja,
Neopisiva ispred mene je povelja.

Tih dana slova, poput varnice,
Padala bi, sagorevala stranice,
Što piše dugo interpretira će,
Što vredi je kraće, u strofu staće.
...

Do juče poznanici, sada stranci,
Prodali su se jeftino intelektualci,
S’ previše i s’ ničim se nagodili,
Motivaciju u pohlepu pretvorili.

Za naslove nameru ustanove,
Kuju planove, za svoje klanove,
Imaju samo vremena da oslove,
Te stare fore neke lude nove.

Jurili za svim što nismo znali,
Zaostali su koji nikad nisu stali,
Sve izvrnulo se tu u patetično,
Samo da tom starom nije slično.

Advokati od inžinjera brojniji,
Samo čini se da smo pristojniji,
Siguran uspeh što titulu nosi,
Uništio je što pravilu prkosi.

Pametan, ne učen me dotiče,
Odela sva jedna na druga liče,
Virus nemara ne bira šta nosi,
Ali nije važno šta si već ko si.

Slobodu oni žrtvuju za uspeh,
A uspeh njihov nosio je peh,
Zanat, čijeg poredka je alat?
Privilegija je vreme koja nosi sat.

U redosled svedeni, navijeni,
Pregoreli davno u toj smeni,
Tu uporni uništiće pametne,
Preživele proglase za vredne.

Dok pomera ih sad male scena,
Ne slute na šta osta bez pomena,
Reći će vam kako da se osećate,
Ti koji drugo ne mogu da shvate.

Znam, izbor svaki posledicu nosi,
Koji tvojoj prolaznosti ne prkosi,
Ali ne preteruj, nisam tuđa želja,
Neopisiva ispred mene je povelja.
...